Lars-Gunar Vigemark (Lars-Gunnar Wigemark), švedski diplomata obrazovan na Harvardu, bio je novinar osamdesetih godina, pre nego što je odlučio da uđe u svet diplomatije. U januaru ove godine, preuzeo je poziciju šefa Misije Evropske unije za vladavinu prava (EULEX).

Uprkos tome što je Euleks aktivan na Kosovu duže od jedne decenije, brojni građani su relativno slabo upoznati sa radom najveće međunarodne agencije u zemlji. Pored toga, ova misija je u više navrata optuživana za netransparentnost i neodgovornost.

Euleksov mandat je u junu produžen na još godinu dana, ali zbog pandemije nisu održane uobičajene konsultacije ili pregovori na temu uslova njegovog rada. Umesto toga, sadašnji mandat misije je produžen na bazi prethodnih mandata, i to putem razmene pisama između ministra EU za spoljne poslove Đuzepa Borelja (Josep Borell) i kosovskog predsednika Hašima Tačija (Hashim Thaçi).

Pred produžetak mandata, iz Kabineta predsednika su sugerisali da Euleks više nije potreban, stavljajući pod znak pitanja karakter mandata i stepen Euleksovih ovlašćenja.

Euleks je imao mandat sa izvršnim ovlašćenjima u svojoj prvoj deceniji rada na Kosovu, preuzevši 2008. brojne funkcije u oblasti vladavine prava od Misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK). Na svom vrhuncu, imao je više od 3.000 članova osoblja i široka ovlašćenja u sferi pravosuđa, dok je u proteklim godinama pretrpeo znatne izmene. Sada zapošljava nešto više od 450 osoba (ovlašćen je da ima najviše 503 člana osoblja), dok u svojim redovima više nema sudije ili tužioce, nakon što je u decembru 2018. predao dosijee predmeta kosovskim vlastima.

Osoblje mu je znatno smanjeno, a sada uglavnom radi u oblasti nadgledanja/monitoringa. Međutim, oko 100 poljskih policijskih službenika dostupno je u vidu bezbednosne podrške, a po odobrenju Kosovske policije. Euleks asistira kosovskom Graničnom odeljenju, zatvorskom sistemu, Institutu za forenzičku medicinu i nadgleda izabrane slučajeve i suđenja. Pruža i praktičnu pomoć dijalogu između Kosova i Srbije, a olakšava i razmenu podataka između kosovskih institucija, Interpola, Europola i srpskog Ministarstva unutrašnjih poslova.

Prema Vigemarkovim rečima, Euleksova uloga je nužna, jer je “Kosovu i dalje potreban revizor”.

Po mišljenju ovog Šveđanina, Kosovo nije jedinstven slučaj. On je četiri i po godine radio kao šef Delegacije EU u Bosni i Hercegovini i u svojstvu specijalnog predstavnika. Kaže da u toj zemlji postoje isti problemi.

Radio je i u švedskoj ambasadi u Beogradu početkom devedesetih godina, zbog čega je 1992. dobio priliku da poseti Kosovo, te stoga ima poseban i redak vanjski uvid u kosovsku situaciju, odnosno kakva je bila tada i kakva je sada.

Fotografiju ustupio Euleks.

Sa Vigemarkom smo razgovarali u martu, ubrzo nakon što je pandemija dospela na Kosovo i u doba kada je na poziciji bio tek nekoliko meseci, dok smo u julu nastavili da pričamo. U ovoj kombinaciji dvaju intervjua, Vigemark govori o tome šta je Euleks danas, koja je njegova vizija misije i šta misli o percepciji nekih ljudi da Euleks kolonizuje Kosovo.

K2.0: Dobro ste upoznati sa ovim regionom, jer ste ranije proveli određeno vreme u Bosni i Hercegovini.

Lars-Gunar Vigemark: Tako je. Tamo sam boravio četiri i po godine i verovao da je to bio najzanimljiviji rad koji sam obavljao. Sada živim na Kosovu i povremeno se osvrćem na iskustvo stečeno u Bosni i Hercegovini, ali mi ljudi govore da ne bi trebalo da pravim previše paralela između Bosne i Kosova.

Ali u pogledu vladavine prava, a mislim na to gde se Kosovo nalazi kada su u pitanju evropske integracije, ima nekih sličnosti. Ne samo sa ove dve zemlje, već i sa drugim delovima Zapadnog Balkana. I mislim da [morate] sve ovo da posmatrate u regionalnom kontekstu, ako gledate na borbu protiv organizovanog kriminala ili korupcije, ili na vladavina prava u globalu.

Mi se, kao Evropska unija, trudimo da imamo regionalni pristup. Kao što verovatno znate, na primer, suđenje za ratne zločine podrazumeva primenu regionalnog pristupa.

Ako razne države, koje su bile članice bivše Jugoslavije, ne sarađuju u sferi ratnih zločina, onda ne možete [da ih procesuirate]. Ne možete da donesete zaključke i ne možete da procesuirate sve kriminalce, jer su mnogi od njih otišli i vratili se u svoje matične države — gde, obično, nema nadležnosti ili, kao što je slučaj sa Kosovom, ne možete nekome da sudite u odsustvu.

To bi pak moglo uskoro da se promeni na Kosovu, da bi sudovi mogli da sude u odsustvu…

Mislim da bismo pozdravili izmene zakona. Smatram da bi to pitanje trebalo da bude među prioritetima na vladinoj agendi, da prilagodi zakon i uvrsti suđenje u odsustvu. Mi bismo na nečemu takvom radili. Mislim da bi to bilo vrlo dobro za Kosovo i čitav region. Samo zajedničkim radom na ovu temu možemo da se izborimo sa nekažnjivošću za ratne zločine.

I, kao što sam rekao, postoje i druge vrste zločina. Ako biste hteli da rešite pitanje organizovanog kriminala, na primer, jasno je da postoje prekogranične sprege.

Mislim da bi mnogi ljudi rekli ovako nešto: Zašto je Euleks i dalje ovde? Da li nam je na Kosovu i dalje potreban?

Pa, mislim da se Euleks vremenom promenio i evoluirao, a namera svakako nije bila da zamenimo ovdašnje pravosuđe ili da delujemo nezavisno od domaćeg sudstva ili domaćih institucija zaduženih za vladavinu prava.

Kada se vratimo u prošlost, siguran sam da ima mnogo stvari koje su mogle i koje je trebalo da se urade drugačije. Generalno gledano, mislim da je prisutna izvesna zaostavština kada je u pitanju uspostavljanje i izgradnja policije da postane profesionalnija i nezavisnija.

Mnogo toga je urađeno, to mi je jasno. Ovde ste zaista imali situaciju u kojoj su institucije građene ispočetka, pogotovu kada znamo da je Kosovo samo proglasilo nezavisnost.

Mislim da je Euleks u tome odigrao vrlo važnu ulogu. Svakako da mi nismo jedini akter. [Prvobitno] je, možda, veliki naglasak stavljen na tužioce i sudije, pa možda i preveliki, po mome mišljenju. Tako je zasenjena činjenica da je mnogo toga urađeno kada je u pitanju pružanje podrške policiji i da se izgradi profesionalnija policijska snaga.

Svakako da to ne znači da je ovdašnja policija savršena, ali je zasigurno mnogo bolja nego što je nekad bila. Pre 10 godina, morali smo ispočetka da izgradimo carinski sistem. Mislim da on sada priređuje 60% budžeta ove države; a nikada nisam čuo da je neko rekao da ne bi trebalo da imate carinu i policiju.

Dakle, mogu li ove usluge da se unaprede? Da, naravno. Zato i dalje radimo u ovim oblastima, sarađujemo sa policijom.

I dalje imamo nekoliko savetnika za nadzor policijskog rada širom zemlje, uključujući severni deo. Posebno radimo sa policijskim stanicama na severu, ali i ovde, u Prištini, kao i na drugim mestima. Sarađujemo sa čitavim lokalnim lancem, kao što su policijske istrage, počev od forenzičkih tehnika do rodnih pitanja.

Sada nadgledamo rad na brojnim slučajevima, a na osnovu iskustva koje smo stekli kao Euleks i onog iskustva iz mandata sa izvršnim ovlašćenjima. Lično mislim da je, na neki način, u pitanju efikasniji pristup. Zašto? Jer mi ne donosimo odluke — domaće institucije moraju da imaju primat.

Fotografiju ustupio Euleks.

Čvrsto verujem u to, na osnovu iskustva koje sam stekao u drugim državama, kao i u nekim iz ovog regiona, ali i iz drugih zemalja koje su prošle kroz ovakve krupne promene.

Zašto? Zato što se ovakve stvari ne mogu uvoziti. Ne možete imati autsajdere koji dolaze i preduzimaju neku vrstu kolonijalnog pristupa. Mislim da je savremeni koncept vladavine prava i da to pokazuje iskustvo Evropske unije sa drugim državama, koje su već integrisane kao članice Evropske unije ili su na putu ka EU — a Kosovo je svakako na putu — i dalje su mnoge stvari ostale da se urade.

Kosovo ima samo 12 godina. To znači da je ono tek postalo tinejdžer kada je u pitanju njegovo postojanje.

Zašto je mandat bio produžen ove godine, koja se priča krije iza toga? Imali smo period pre razmene pisama u kom je Euleksov mandat nakratko bio istekao.

Kao prvo, tačno je, dogovorena je razmena pisama između dveju strana. Usled uslova pandemije, obe strane su se saglasile sa time da se sve nastavi kao što je bilo ranije. Suštinski, u pitanju je nastavak pisama iz 2018. [dvogodišnji mandat] na period od 12 meseci, jer nismo mogli da vodimo podrobnu diskusiju o preciznom opsegu aktivnosti.

Nije tačno kada ljudi kažu da se mandat odnosi [samo na razmenu] pisama. Mi smatramo da misija ima svoj mandat, koji proističe još iz Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, a činjenica da smo nasledili određene zadatke u oblasti vladavine prava — mi smo, suštinski, 2008. preuzeli veliki deo Unmikovih nadležnosti. Tada je doneta i odluka Saveta Evropske unije.

Niz pisama je prvi put obznanjen 2012. Koliko sam shvatio, ona je trebalo da se pozabave ulogom Euleksovih tužilaca i sudija, kao i nekim pitanjima koja su tada isplivala na površinu. Otada se na svake dve godine odigrava razmena pisama. Mislim da su to postale važne prekretnice kada je u pitanju razvoj misije. Svakako da bismo radije da obavimo ovu razmenu pisama sa Kosovom.

Zašto? Jer je Kosovo domaćin. Mi ne volimo da bilo šta namećemo Kosovu, zbog čega je, na primer, 2018. ukinut celokupni mandat sa izvršnim ovlašćenjima u pravosuđu.

Desile su se i druge promene. Sada više obavljamo nadgledanje i mentorisanje. Što se tiče pravosuđa, zadržali smo neke zadatke, ali se i to nalazi u tranzicionoj fazi. Tranzicija je već obavljena.

Hteli bismo da se ovde zadržimo sve dok smo na korist, a kosovske vlasti bi samostalno trebalo da obrade stvari koje same mogu da reše.

Kabinet predsednika Tačija objavio je neke komentare o tome da Kosovu Euleks više nije potreban.

Koliko se sećam, krajem juna, dok je ova diskusija na temu razmene pisama i dalje bila u opticaju, njegov kabinet je objavio neke komentare koji su publikovani u medijima, a kada je u pitanju mandat.

Pa, mandat se ne obnavlja [automatski]. I mislim da je to nešto što je proizvelo veliku zbunjenost. Trudimo se da to ispravimo, da pojasnimo, a da pritom ne potcenimo razmenu pisama, jer bismo hteli da se to [razmena pisama] obavi.

Iako je sve potrajalo malo duže nego što smo očekivali. Međutim, mnoge stvari su se desile u međuvremenu, krajem maja [otprilike]. Imali ste poprilično ozbiljnu situaciju ovde, na Kosovu, mnoge stvari u vezi sa promenom vlade; doneta je odluka Ustavnog suda kojom je to konačno korigovano. Nova vlada je bila stupila na vlast, imali smo situaciju u vezi sa pandemijom kovida.

Mi smo, svakako, nastavili da radimo u ovom periodu. U stvari, ostali smo poprilično operativni u toku ovog perioda [pandemije]. Vrlo sam ponosan na to. Da smo uspeli da nastavimo sa radom. Svakako smo preduzeli sve mere predostrožnosti koje smo mogli. Naša policijska jedinica, sastavljena iz inostranih policajaca, radila je ovde.

Nastavili smo da nadgledamo rad pravosuđa, iako je bilo mnogo odgođenih sudskih ročišta, ali smo ipak ostali u kontaktu sa pravosuđem. Izrazili smo zabrinutost zbog činjenice da u Zakonu o krivičnom postupku postoji rupa, što znači da, ukoliko se u roku od tri meseca na krivičnom sudu ne održi ročište u nekom slučaju, onda celi proces možda mora da se restartuje.

To pitanje smo još u aprilu pokrenuli kod Sudskog saveta Kosova. Nadam se da će se ova rupa popuniti u novoj verziji Zakona o krivičnom postupku. Sada pažljivo pratimo ovaj proces. Sada sve zavisi od toga — u svakom slučaju — oko čega će se suprotstavljene strane i sudija saglasiti. Ipak, to bi bio veliki gubitak efikasnosti.

I nije stvar samo u slučajevima koje mi pratimo. Imamo doslovce stotine, ako ne i hiljade slučajeva, koji su pod uticajem ove situacije.

Vaš budžet je ove godine umanjen za 9%. Šta mislite o tome?

Mislim da je to urađeno u bliskoj koordinaciji sa nama — EU je od nas zahtevala predlog budžeta. Trenutno realizujemo neka smanjenja kada je u pitanju osoblje, posebno ono iz inostranstva. Dakle, tek će mali broj našeg lokalnog osoblja sa Kosova izgubiti radno mesto.

Mi to radimo da bismo postali učinkovitiji, jer je ovo bila, a i dalje jeste, mnogobrojna misija. Prosto smo odlučili da se ovim podrobno pozabavimo. Počeli smo da radimo na preseku ili prikazu stanja kada su u pitanju aktivnosti misije, verujući da će se ovog proleća održati široka diskusija koja je, kao što sam rekao, stavljena na čekanje zbog pandemije.

U tom smo procesu pak shvatili da je bilo prostora za štednju. Ne možemo da opravdamo [održavanje istog budžeta] — i ja neću da budem državni službenik ili birokrata koji uvek govori, “hoću još, još i još”.

Fotografiju ustupio Euleks.

Svi moraju da ocene kako je sav ovaj novac utrošen; sada, kod svih vlada, svuda u Evropi i svetu — budžeti će biti vrlo, vrlo škrti. Budžeti su već sada preterani i vlade pokušavaju da skupe sredstva. Mislim da će svima biti opredeljeni manji iznosi.

Svi ćemo, dakle, morati da se bavimo štednjom, pa bi [pogrešno bilo] da neko kaže “ne, ne, ne, ne, moramo da zadržimo sasvim identičan… ili nam čak treba još malo više”.

Upoznat sam sa drugim međunarodnim organizacijama u kojima se ljudi prosto drže onoga što imaju. Mislim da je to pogrešno. Mi moramo da opravdamo naše postojanje ovde i u pogledu onoga što poreski obveznici EU dobijaju od ove misije, šta imaju od nje.

Da li u Briselu postoji snažna podrška ovoj misiji?

Rekao bih, snažnija nego ikada ranije. To je bilo sasvim jasno, održali smo kvalitetnu diskusiju o tome. Mogu zaista da kažem da sam bio impresioniran time kako su naše države-članice — svih 27 — pružile izuzetnu podršku radu misije.

Htela bih da se vratim na nešto što ste ranije spomenuli, to je nešto što nisam dosad čula od mnogih diplomata ili ljudi koji dolaze ovde radi posla; da je Euleks neko koga smatraju kolonizatorom ili nekim ko sprovodi kolonizatorske radnje.

Znate, mi živimo u mnogo drugačijem svetu, u globalizovanom svetu. Ne možemo da zatvorimo granice i da se krijemo iza visokih zidina.

Reč je o drugoj vrsti demokratije. Mislim da pokušavamo da se pomirimo sa tehnologijom, a razvoj ljudi se mnogo razlikuje od onoga kakva je bila situacija sa mojom generacijom i kakva je sada sa mladima na Kosovu. Inače, vrlo sam impresioniran; ovde sam tek nekoliko meseci, a ovde sam boravio i u avgustu 1992.

Kosovo je, na neki način, u bivšoj Jugoslaviji bilo kolonija. Mislim da niko ne želi to ponovo da vidi. Dakle, kada je Euleks prvobitno ustanovljen — mislim da je prvi put počeo da radi 2009. — sa ove tačke gledišta, verovatno bi bilo bolje da je počeo da radi u zajedničkim istražnim timovima, sa lokalnim pravosuđem i zajedničkim sudskim većima.

To je trebalo da se dešava otpočetka, ne samo od 2014, kada je celi mandat izmenjen i rekonfigurisan. To je bio ishod toga, ali iz skoro pa pet prvih godina, uspostavljena je neka vrsta paralelne strukture. Mislim da to uopšte nije bila namera. Ali to se desilo, da pokušam da to konkretnije opišem.

Ipak, kada kažem da ne treba da gajimo kolonizatorski pristup, ovo je proces kome svako društvo mora da se podvrgne. Zato ljudi na Kosovu ne mogu da očekuju da će neko spolja doći i pobrinuti se za ovdašnje poslove ili da se postara za to da se vladavina zakona sprovodi. Mi možemo to da podržimo, a to je upravo ono što mi, kao Evropska unija, radimo. Ali ne možemo da igramo ulogu izvršnog organa.

Mislim da smo to pokušali da odradimo ovde, na Kosovu, sa ograničenim uspehom, ali smo napravili i greške, dok su očekivanja bila prevelika, i mislim da nisu bila realna. Nije bilo dovoljno transparentnosti u misiji kada je u pitanju ono što je ona tada mogla da preduzme, kao i u tome iz čega se njen mandat sastojao.

To nikada nije bio pun mandat u kom bi Euleks imao svoje sudove koji bi sasvim zamenili domaće sudove. Umesto toga, imali smo jednu vrstu paralelnog sistema u prvih nekoliko godina, ali su, na osnovu tih iskustava, uspostavljeni zajednički paneli i sprovedene zajedničke istrage.

Sada smo ušli u drugu fazu, različitu od one iz 2018, gde više nemamo ulogu nekoga ko donosi presude, nego samo savetuje, nadgleda i služi kao mentor, a to nisu samo fraze. Voleo bih da se nekada vi i vaše kolege organizujete i čujete na kojim slučajevima rade naši kontrolni organi.

Oni to umeju mnogo bolje od mene da objasne, jer sam ja ipak, manje-više, novajlija. Nisam stručnjak za to, pa oni verovatno mogu mnogo detaljnije da vam objasne zašto je i dalje teško održati poštena i pravična suđenja na Kosovu. Zašto i dalje imamo neke probleme; da ponovim, neka od tih pitanja nisu jedinstvena za Kosovo.

U regionu vidim mnogo paralela. Zato ne uvažavam izuzeća i uvek sam i u Bosni i Hercegovini govorio da ne treba tu zemlju da ostavimo kao sui generis. Da, svako mesto je jedinstveno, ima sopstvene korene i tako dalje, ali su prisutne i mnoge paralele. Morate da potražite te paralele i pokušate da prilagodite na odgovarajući način bilo koju podršku koju bismo mogli da pružimo.

Kada je u pitanju policija, generalno gledano, o njoj na Kosovu postoji relativno pozitivno mišljenje. Međutim, bilo je problema i u poslednje vreme smo videli neke visokoprofilisane slučajeve. Kako se to može rešiti, a posebno kada su u pitanju rodno zasnovana pitanja?

Radimo stvari kao što je naša kampanja “Speak Up On Time” (Pobuni se na vreme), gde smo sa našim kolegama iz država-članica, koji imaju iskustva u forenzičkim istragama i sa forenzičkim metodama, objasnili mladima u školama, koji su možda bili žrtve seksualnog nasilja, koliko je važno da sačuvaju dokaze o fizičkom zlostavljanju.

Ovo je teška, osetljiva tema, ali sam vrlo ponosan na to što imamo takav jedan program, koji je pokrenut na inicijativu mojih kolega iz misije, a na osnovu iskustva koje su stekli o ovim tabuima. Bavimo se i sveukupnim kontekstom koji se tiče podizanja svesti u opštem smislu.

Na koje probleme možete da naiđete ako pokušate sudskim putem da rešite slučaj seksualnog nasilja i zločina? Mislim da smo doneli niz zaključaka i preporuka. Pohađao sam višečasovnu obuku, gde je dvoje naših policijskih službenika, žena iz Nemačke i muškarac iz Austrije, obučilo prisutne i podelilo svoja iskustva, koja se ne razlikuju od onoga što se dešava na Kosovu.

Svuda u svetu imamo porodično nasilje i to je nešto čega se nikada nećemo otarasiti. Stvar je, dakle, u tome kako se odnosite prema tom problemu. Dakle, kada policajac dođe na mesto zločina, gde ima nasilja i kada neko pokuca na vrata.

Fotografiju ustupio Euleks.

Šta tada radite, kako da konkretno postupite u toj situaciji? I ja sam učestvovao [na toj obuci] na nekoliko sati. Nisam to planirao, ali umesto da održim simpatičan govor i odšetam, [pokušao sam] da istinski shvatim o čemu naši policijski službenici razgovaraju sa Kosovskom policijom.

Takođe verujem da će u našem narednom monitoring izveštaju, koji bismo hteli da bude dostupan za javnost, svoje mesto dobiti sekcija o rodno zasnovanom nasilju, gde ćemo naglasiti neka iskustva i zapažanja koja su naši kontrolori i posmatrači prepoznali.

Euleks duže od 10 godina obučava ovdašnju policiju. S obzirom na malu teritoriju koju Kosovo zaposeda, kakvi izveštaji stižu iz ruralnih područja, posebno kada je reč o rodnim pitanjima?

Ranije smo sarađivali sa Ef-Bi-Ajem (FBI). Istraživači Euleksa i Ef-Bi-Aja radili su sa Kosovskom policijom za potrebe obuke o sprovođenju intervjua u oblasti porodičnog nasilja, a sarađivali smo i sa UN-om i UN Women-om. Ranije smo organizovali razne obuke za kosovske tužioce koji su radili sa žrtvama ratnih zločina, koje su bile podvrgnute rodno zasnovanom i seksualnom nasilju, i tako dalje.

Još nešto da spomenem. Imamo radnike koji nadgledaju rad policije u mobilnim timovima i oni odlaze u lokalne policijske stanice da bi tamo pružili podršku policajcima; to je jedna od oblasti kojima se oni bave i oni su voljni da daju savete da bi se rešio problem rodno zasnovanog nasilja.

U pravu ste, to se pomalo odnosi na problem korupcije i na to kako da se izborite sa njom u usko povezanom društvu, gde ljudi nisu dovoljno otvoreni. Iako, moram da kažem, makar ovde, u Prištini, ali možda i u drugim gradovima, ima ljudi koji su spremni da se pobune i govore javno o ovim pitanjima na način koji smatram ohrabrujućim.

Vaš prethodnik je rekao da nije bilo dovoljno ljudi spremnih da govore javno o ovdašnjoj korupciji, a pravosuđu su trebali ljudi koji će progovoriti javno o korupciji. Da li ste saglasni sa tim ili niste?

Mislim da politički lideri ili verske vođe, a imamo isto tako i ljude na društvenim mrežama — ako oni budu glasniji i ohrabre druge da iskorače, mislim da će to biti od pomoći.

Mislim da svaka država ima problem sa korupcijom. Kada sam pre par godina boravio u Bosni i Hercegovini, u Rumuniji su se tada održavale velike demonstracije protiv ublaženih zakona o korupciji; doslovce su stotine hiljada izašle na ulice i mirno protestovale. Čitave porodice su demonstrirale u miru. Tada sam tvitnuo otprilike nešto ovako: “Kada će se ovo desiti u BiH?”

Kada su ljudi imali probleme u jednoj državi-članici, mogli su mirno i efikasno da protestuju, bili su uvereni da neće biti nasilja. Zašto? Jer su sada članovi Evropske unije; sada su sastavni deo nečeg većeg od njih samih.

Dakle, nijedno mesto nije pošteđeno toga. Mislim da nijedno mesto nije bez korupcije. Mislim da bi ogromna većina ljudi na Kosovu htela da živi tamo gde je korupcija izuzetak, a ne pravilo. Ipak, većina se boji da se pobuni i da se otvoreno usprotivi, jer bi radije ćutali sve dok se ne pojavi dovoljan broj ljudi koji bi se pobunili i rekli ‘ne’. Kada bismo imali dovoljno tužilaca koji bi se usudili da krivično gone, onda bismo dobili taj ishod.

Moja domovina Švedska je morala da promeni sve svoje procedure o nabavkama kada se pridružila Evropskoj uniji. Dakle, reč je o Švedskoj, državi koja nije poznata po korupciji, ali možda je nismo ni tražili, možda je bilo rupa u zakonu, možda ih sada više nema. Ne možete nikada sasvim da je se otarasite, potreban vam je dobar zakonodavni okvir.

Mislim da Kosovo to umnogome poseduje. Oni imaju zakone i procedure, imaju neka sredstva, imaju agenciju za borbu protiv korupcije i tako dalje, ali to svakako nije dovoljno. U pitanju je percepcija, poverenje i da se ljudi pobune, a za to je svakako celo društvo odgovorno. Ne možete sve da svalite na političke vođe; celi narod je odgovoran da spreči ovu vrstu ponašanja, bilo da je reč o malim ili velikim radnjama, gde su upleteni krupni novci.

Na kraju, ovde ste boravili u avgustu 1992. Koji su vam utisci iz tog, a koji iz današnjeg vremena?

Radio sam u švedskoj ambasadi u Beogradu. Ovde sam došao u okviru misije OEBS-a, jer je Švedska bila takozvana predsedavajuća članica OEBS-a. Trebalo je da ispitamo stanje na terenu, da li bi OEBS mogao da uspostavi kancelariju ovde, u Prištini, a trebalo je da se otvori i kancelarija u Sandžaku i Vojvodini, da bi se ispitala sveukupna situacija kada su u pitanju manjinske zajednice.

Kosovski Albanci su tada bili manjina u bivšoj Jugoslaviji, u smislu da nisu bili na dominantnoj poziciji na kojoj se sada nalaze na Kosovu, gde je bilo i drugih zajednica, kao što su Bošnjaci i ostali.

Sreli smo se sa brojnim ljudima iz civilnog društva. Imali smo i sastanak sa Ibrahimom Rugovom, koji je bio u središtu mirnog pokreta otpora protiv jugoslovenskih vlasti. Sećam se Prištine, grada koji je izgledao vrlo sumorno, gde su ljudi delovali potlačeno, što mislim da i jesu bili.

Sećam se sastanka sa gospodinom Rugovom, koji je bio vrlo bled i dosta pušio. Imao je svoj famozni šal oko vrata. Čak je i takav bio vrlo harizmatičan i govorio tiho, ali ubedljivo, kao kada ste u prisustvu nekoga ko je bio žrtva represije i ko je dosta propatio, ali je ubeđen u svoje ideje.

Posmatrano sa te tačke gledišta, mislim da je Kosovo mnogo, mnogo napredovalo. To nije bilo jednostavno putovanje, ali po mome mišljenju, 20 ili čak 30 godina kasnije… čini se da je ovo dug period u našim životima, ali je to u istoriji kratak period vremena, a dobro znamo šta se u celom ovom regionu desilo pre 20-25 godina.

Da li neko želi da ponovo doživi međuetničke tenzije i verske napetosti u ovom regionu? Da Balkan ponovo postane igralište velikih sila?

Ne, naravno da ne. Kao Evropska unija, mi to ne želimo i to je i moje lično ubeđenje. Možda je bila moja sudbina da se ovde vratim skoro tri decenije kasnije — to, inače, nikada nisam ni planirao. Ovaj posao je, za mene, velika čast, ali i izazov.