Rođena i odrasla u Beču, Violjeta Demaj nikada nije zaboravila svoje albanske korene. To ju je konačno dovelo na Kosovo, mesto rođenja njenog oca. 

Politička situacija u bivšoj Jugoslaviji naterala je Violjetinog oca da krajem šezdesetih godina prošlog veka emigrira sa Kosova. Dok je bila dete, ona je ponekad dolazila na Kosovo u posetu, ali nije mogla ni da zamisli da će jednog dana živeti na Balkanu. Kako je odrastala, posete su bile sve ređe i ređe zbog napetosti i sukoba, ali pupčana vrpca koja je vezivala sa Kosovom održavana je u životu jer je njen otac insistirao na dvojezičnom vaspitanju. “Moj albanski postaje sve bolji i bolji od kako sam došla ovde pre osam godina” ističe Violjeta.

Tokom studija prava u Beču, Violjeta se zainteresovala za oblast ljudskih prava. Od tada ona je odlučila da svoju profesionalnu karijeru posveti tom pitanju, dopunjujući svoje akademsko znanje praktičnim iskustvom. “Angažovala sam se u raznim NVO koje su svoja sedišta imala u Beču. Sa Amnesty International sam pratila zaštitu ljudskih prava u nekim zemljama. Dok sam radila za ‘Helping Hands’, bila sam angažovana na pružanju pomoći azilantima,” kaže ona. 

Dok se bavila azilantima u Austriji, Violjeta je radila sa imigrantima sa Kosova čiji su zahtevi za azilom bili odbijeni, ali koji koji nisu mogli da budu vraćeni na Kosovo jer to nije dozvoljavao austrijski zakon. To je bio prvi put kada se upoznala sa Kosovom. 

Ovo je bio tek početak njenog dubljeg upoznavanja sa kosovskim problemima. Violjeta je nastavila svoje doktorske studije u Beču na institutu za ljudska prava Ludvig Bolcman. Nije bilo slučajno da je njena doktorska disertacija bila usredsređena na temu pravnog statusa Kosova unutar jugoslovenskog ustavnog poretka, posebno uzimajući u obzir jaz između teorije i praktične primene. 

Na osnovu njene analize došla je do preporuka o tome šta bi status Kosova trebao da obuhvata sa tačke gledišta volje i težnji lokalnog stanovništva, objašnjava ona. U međuvremenu se politčka situacija promenila i Kosovo je 2008. godine proglasilo svoju nezavisnost. Kao posledicu toga Violjeta je morala da izmeni svoju doktorsku disertaciju.  Bilo je trenutaka kada je Violjeta mislila da svoj doktorski rad nikada neće privesti kraju zbog toga što se realnost na terenu stalno menjala. Međutim, nastavila je da piše svoju disertaciju koju je uspela da završi i objavi.  

Na Kosovo se vratila tek u martu 2006. godine gde je radila sa Misijom OEBS-a na Kosovu kao službenik za ljudska prava/ljudsku dimenziju. “Pratila sam javne institucije na opštinskom nivou u pogledu zaštite ljudskih prava i primene dotičnih standarda od strane opštinskih službenika, ” objašnjava Violjeta. “Moj prvi ugovor trajao je godinu dana, ali već posle prvog meseca želela sam da se odmah vratim kući jer je sve bilo sasvim drugačije od onoga što sam očekivala, ”kaže ona sa osmehom. “Pre toga sam nekoliko puta dolazila u Prištinu zbog raznih projekata, ali svaki put je to bilo samo na jednu ili dve sedmice, a zatim sam se vraćala u Austriju. Dakle, kada sam se preselila ovde, u oblast misije sa svim tim procedurama, ručnom radio-stanicom i izveštajima koje je trebalo napisati, otkrila sam da mi se to uopšte ne dopada!” dodaje ona.

Nakon mesec dana provedenih na Kosovu imala je nekoliko trenutaka slabosti i pomišljala je da zamoli organe koji su je poslali kao pozajmljenog službenika da je pozovu natrag u Beč. Violjeta je radila u Đakovici gde je snabdevanje električnom energijom često bilo u prekidu. “Često se dešavalo da sam po povratku s posla počinjala sa pripremanjem obroka, kada je usred kuvanja nestajala struja. Nije bilo ustaljenog vremena kada su ljudi mogli da očekuju da će nestati struje. Struja je mogla nestane u bilo koje doba dana. To je bilo toliko drugačije od Austrije i bilo mi je veoma teško da se priviknem na nove okolnosti,” priseća sa ona. 

Onda je počela da razmišlja kako i građani Kosova moraju da se bore sa tim istim nelagodnostima i odlučila je da učini isto. “Osećala sam se postiđenom kada sam želela sa pišem svojoj kancelariji da ne mogu da ostanem ovde zbog restrikcija u snabdevanju električnom energijom. Tako sam donela odluku da ću sve to izdžati i iskoristiti na najbolji mogući način. ”zaključuje Violjeta. Na kraju krajeva, na Kosovu je provela 7 godina na različitim radnim mestima i radeći u raznim opštinama što se pokazalo prijatnim iskustvom. Violjeta je posetila mnoga mesta koja inače nikada ne bi otkrila. 

Vrativši se u Beč odlučila je da se prijavi za radno mestu u EULEX-u - i uspela je. Tako se ponovo vratila na Kosovo i počela je da radi u EULEX-ovoj kancelariji za ljudska prava i pravna pitanja gde se bavila raznim pitanjima iz oblasti prava i ljudskih prava. “Moj glavni zadatak bio  je da pišem odgovore na upite Komisije za razmatranje ljudskih prava koja je jedno nezavisno telo koje se bavi žalbama upućenim od strane bilo kojeg lica koje tvrdi da je bilo žrtva kršenja ljudskih prava od strane EULEX-a u vršenju njegovog izvršnog mandata. “Neki od tih predmeta odnosili su se na imovinska prava i bespravno zauzimanje prostorija ili neopkretne imovine,” naglašava Violjeta dodajući da je njena kancelarija savetovala šefa misije EULEX-a u vezi raznih pitanja, a takođe je i organizovala razne obuke iz oblasti ljudskih prava kao dela uvodnih sednica za novopridošle pripadnike osoblja i pripadnike policijskih snaga.  

Violjeti su imovinski zahtevi bili posebno zanimljivi tako da je iskoristila priliku da se prijavi za radno mesto šefa kancelarije Kosovske komisije za imovinske zahteve, KKIZ. Stupivši na to radno mesto Violjeti se ukazala dobra prilika da se detaljnije upozna sa KKIZ i njenim postupkom obrade zbirnih imovinskih zahteva, a što joj je nedostajlo u dotadašnjem radnom iskustvu. To je takođe bila prilika da vidi kako radi kancelarija KKIZ pošto se njen mandat bližio kraju. Pošto se navikla na svoj novi posao, Violjeta otkrila da će imati priliku da radi na najkomplikovanijim i najsloženijim imovinskim zahtevima o kojima je trebala da bude donešena odluka na kraju programa restitucije kojim su rukovodila Kosovska agencija za imovinu i  Kosovska komisija za imovinske zahteve.

Dok je radila u kancelariji KKIZ, Violjeta nije samo radila tipične poslove ‘šefa kancelarije’, kao što su ispunjavanje obaveze obaveznog izveštavanja ili upravljanje osobljem, već je zaista i učestvovala u donošenju odluka o pravnim pitanjima koja su se javljala u razmatranim zahtevima, a zatim i u pripremanju odluka komisije. Pošto voli da je u neposrednom kontaktu sa ljudima, ona je takođe i često prisustvovala ročištima koja je KKIZ povremeno održavala u vezi nekih predmeta. To je bilo jedinstveno iskustvo što je mogla da, kao posmatrač, prisustvuje nekim izuzetnim situacijama koje su se ponekad događale tokom nekih ročišta. 

Ponekad su se ljudi, koji su bili susedi pre rata, međusobno mirili i niste mogli da osetite bilo kakvo neprijateljstvo među njiima. To je pokazalo kako je važno da se ljudima pruži prilika da iskažu svoja osećanja. “Čini se da iza svakog pojedinačnog zahteva stoji mnogo više od pukih dokumenata, naime lične priče dotičnih pojedinaca,” napominje Violjeta. 

Violjeta zna da je srećna što govori albanski. “Prevodilac mi nije potreban. Pošto sam strankinja, ali sa znanjem albanksog jezika, mogla sa bez ikakvih problema da uskočim u ovu zemlju i njenu kulturu” dodaje ona. Za nju je to ogromna prednost što može da vidi direktne reakcije na svoje reči, a da one ne budu ‘izgubljene u prevodu.’

Mandat KKIZ okončan je rešavanjem svih 42,000 zahtev i kancelarija KKIZ prestaje da postoji 31. marta. Ali to nije kraj Violjetine avanture na Kosovu. Ona će se ponovo vratiti da radi u EULEX-ovoj kancelariji za ljudska prava i pravna pitanja. Ona se već sa entuzijazmom raduje novim radnim zadacima.