Vozeći svoj motocikl ulicama amsterdamskih kanala do svoje kuće u Hornu, Jenny Filet je razmišljala da napusti Holandiju i krene u novi izazov. Za sobom je imala 16 godina radnog iskustva kao detektiv u Krivičnom odeljenju u Amsterdamu, u kojem je vodila istrage i pomagala najranjivijim pripadnicima društva.  Sada je mislila da je vreme da svoje iskustvo i veštine iskoristi na nekom drugom mestu.

Kao član velike porodice i drugo najmlađe dete od sedam braće i sestara, porodica je za Jenny uvek bila bitna. Koliko god da ju je ideja o radu u inostranstvu uvek privlačila, nikada nije mogla da zamisli da ni nakratko ostavi svoja dva sina i supruga zarad svoje karijere. Međutim, kako su joj sinovi odrastali i uz podršku svoje porodice, njeno interesovanje je zaživelo i počela je da razmišlja kuda da krene.

Upravo ju je ova želja za promenom tempa dovela na Kosovo. Stigla je u avgustu prošle godine i radi u Prištini kao službenik Odeljenja za istragu organizovanog kriminala.  Veliki deo njenog posla podrazumeva vezivanje labavih krajeva i pomaganje u završavanju predmeta. Na pitanje kako izgleda njen uobičajen dan na poslu, ona kaže da sada kada se misija privodi kraju najveći deo njenog posla obuhvata “sprovođenje ocene rizika za svedoke i rad sa tužiocima kako bi im pomogla oko najsitnijih detalja”. Ovo je okruženje u kojem stalno ima mnogo posla “ali mi se dopada ovaj brzi tempo”, nastavlja ona.

Drugačije je od onoga što je očekivala, kako kaže: „U Holandiji sam bila potpuno nezavisna, i kada bi mi bio dodeljen predmet, to je onda bio moj predmet i ja sam upravljala njime. Ovde je nadležnost drugačija”.  Za nju je najteže bilo da se prilagodi  ovakvoj promeni radnog stila, i napominje “kako je holandski mentalitet drugačiji kada je u pitanju nivo nadležnosti”. Uprkos svemu ovome, ona se smeši i odmah ističe: „Volim svoj posao na Kosovu i mislim da još uvek mogu da doprinesem promenama.  Smatram ga veoma zadovoljavajućim”.

Posao u EULEX-u nijeprvi put da Jenny završava na putu koji nije planirala. U stvari kada je bila mlada prezirala je čak ideju da bude policijski službenik. Njen otac je ranije radio za vojsku i kako kaže: „U kući je bio prilično strog i još tada mi je ideja o radu na položaju autoriteta bila veoma odbojna”.

Umesto toga, pomaganje ljudima, a naročito onima koji su najviše ugroženi, oduvek je bila njena strast. Po završetku studija, radila je kao socijalni omladinski radnik, međutim nakon nekoliko godina se razočarala i želela je da radi nešto u čemu bi imala više uticaja. Kada joj je ponuđeno da radi u policiji, malo je oklevala, međutim za Jenny: „Koliko god da zvuči kao kliše, bitno je pratiti sudbinu”. Tako je preuzela tu ulogu i dopadalo joj se da se povezuje sa ljudima kojima je pomagala. „Uvek je shvatiti razlog bilo bitnije nego kazna”, kaže ona.

Svoj posao kao policijski službenik počela je sa nadzorom i upravo tokom ovog vremena je po prvi put iskusila istragu seksualnih zločina. Zatim, nekoliko godina kasnije, 2001. godine Jenny je prešla u Odeljenje za javni red gde je za istrage seksualnih zločina i zlostavljanja dece pokrivala ne samo Amsterdam, već i njegovu okolinu. Njena uža specijalnost postalo je intervjuisanje dece koja su bila žrtve teških ili seksualnih zločina. „Bio je to surov svet”, potvrđuje ona.

„Najbitnije je da budete svoji”, kaže Jenny. Ovo je bilo ključno kroz čitavu njenu karijeru; pogotovu radeći u okruženjima u kojima su dominirali muškarci, poput onda kada je radila kao policijski službenik pre više do 25 godina u stanici Warmoesstraat, u centru crvene zone. U to vreme je bila jedna od prvih policijskih službenica u grupi od dvadeset muškaraca. Ipak, kaže ona, ne radi se o menjanju da bi se prilagodio rodnim stereotipima,već o “iznošenju različitih kvaliteta i sposobnosti kako bi napravili uspešan tim”.

Međutim, rad nije najbitnija stvar u životu. Odlazak u inostranstvo je za Jenny bila velika promena i ona napominje da joj je od kako je stupila u brak ovo prvi put da živi sama; opisujući ovo iskustvo kao veoma “osnažujuće”. Okruženost strancima, često druženje i upoznavanje novih ljudi je nešto što je izvan njene uobičajene zone komfora, ali je shvatila da joj se to dopada. 

Njoj se takođe najviše dopada da istražuje Kosovo. Jenny priznaje da ranije nije znala ništa o Kosovu kao mestu koje bi mogla posetiti, ali kaže da nakon što je videla njegove prirodne lepote, želi da raširi priču o njima. Ona bi želela da vlada uloži više u ovo i “da što više ljudi sazna za ove prirodne lepote, kao i da se reši problem zagađenosti vazduha. Ova zemlja nudi prelepu prirodu koja se može posetiti tokom odmora!”

I dok se još uvek navikava na jutarnju vožnju automobilom ulicama umesto biciklom kanalskim ulicama, Jenny koristi vikende najviše za avanture i iskorišćavanje predivne lokacije Kosova. „Lako je otputovati u susedne zemlje, posetiti lokalne blagodeti i lepo je sa kolegama istražiti nova mesta”.

Ali, Jenny je uvek aktivna, pa kada ne istražuje, ona vežba. Član teretane i trkačkog kluba, ona takođe ide na plivanje, jogu i ponekad čak i na planinarenje i skijanje. Održavanje kondicije je nešto što nije bila sigurna da će moći da postigne pre dolaska ovde, pa joj je drago da mu se ovde može posvetiti.

Razmišljajući o vremenu koje je do sada provela ovde, Jenny je zahvalna za vreme koje je radeći provela na Kosovu. Razgovarajući o tome, jasno je da je za Jenny najbitnije da pomaže ljudima i da tako bude deo promena.  Ona ističe: „Sve se svodi na dobru karmu. Ako imate dobre namere i želite da učinite dobro, bez obzira na to koliko je to malo, možete preneti pozitivan uticaj”.

Radeći ovde shvatila je šta znači raditi u inostranstvu i odlučna da ovo ne bude poslednji put. Ona planira da svoj put nastavi dalje, na nekom drugom mestu, po mogućnosti u nekoj zemlji u sukobu i više u skladu sa njenom fizičkom obukom. „Ne bi bilo lako, ali bih želela da sebi postavim takav izazov”, priznaje ona. Ipak, za sada će se prvo vratiti kući u Holandiju, gde će se pored svoje porodice ponovo ujediniti sa onim što joj najviše nedostaje, svojim “biciklom”.