Misija Evropske unije za vladavinu prava na Kosovu (EULEX) organizovala je 10. decembra peti u nizu razgovora o osnaživanju žena na temu "Mentalno zdravlje žrtava nasilja nad ženama i decom koja su svedoci nasilja sa Chiara Tagliani, EULEX-ovom savetnicom za pitanja rodne ravnopravnosti kao moderatorkom i učesnicama panela: Đurđicom Kazić, psihologom iz NVO Ženska prava i Ljuljetom Beriša, psihologom u Kosovskom centru za rehabilitaciju žrtava torture (KRCT). Takođe je u diskusiji učestvovala i Katarina Mitić kao specijalni gost i ona je podelila svoju priču kao neko ko je pretrpeo nasilje. 

Nasilje nad ženama može imati doživotni uticaj ne samo na fizičko zdravlje žrtava, već i na njihovo mentalno zdravlje. Što se tiče usluga koje se bave mentalnim zdravljem žrtava porodičnog nasilja, Đurđica Kazić, psiholog iz NVO Ženska prava, rekla je: “Ako prođemo kroz ono šta žrtve prolaze hronološkim redom, to bi izgledalo otprilike ovako: u početku žrtve ne dobijaju podršku zajednice, zajednica žrtvu vidi kao uzrok nasilja. Na kraju ove piramide, pružaoci usluga imaju patrijarhalne stavove ili nisu dovoljno obučeni. Kada govorimo o sekundarnoj viktimizaciji ili nasilju, najčešće govorimo o zaposlenima u institucijama i pružaocima usluga za žrtve. Tamo vidimo nasilno ponašanje od strane predstavnika pružalaca usluga, što je direktno institucionalno nasilje kao što je neadekvatan ton glasa, razgovor sa žrtvama kao da su počinili nasilje itd." Kazić dalje objašnjava da “treba da postoji sistem koji štiti žrtve od počinilaca kako bi ih zaštitio od dalje traumatizacije.” 

Deca su vrlo često direktni svedoci nasilja u porodici, što može dugoročno uticati na njihovo mentalno zdravlje. Istanbulska konvencija takođe zahteva mere zaštite uzimajući u obzir odnos između žrtve, počinioca, dece i šireg društvenog okruženja. Jedna od mera zaštite za decu predviđena Istanbulskom konvencijom su savetodavne službe prilagođene uzrastu.  

Da li se takve mere preduzimaju na Kosovu i da li se pravilno bavimo mentalnim zdravljem dece? 

Ljuljeta Beriša, psiholog u KRCT-u, naglasila je da postoje određene javne institucije koje uključuju psihijatre za decu i tinejdžere, kao i razne kosovske i međunarodne organizacije koje pružaju podršku deci. Međutim, prema rečima Beriše, problem nije u postojanju ovih usluga, već u pristupu žrtava ovim uslugama.  

“Ako su deca svedoci bilo kog oblika nasilja, moraju se i lečiti ako želimo da ne nose traumu, što u većini slučajeva ima za rezultat depresiju. Još jedno veoma važno pitanje koje se zanemaruje je uticaj koji svedočenje nasilju može imati na decu. Morali bismo biti svesni da takvo nasilje, bilo da je direktno ili indirektno, šteti deci i bar jednoj dimenziji njihovog razvoja, “zaključila je Beriša. 

Ali, kako stoje stvari iz perspektive žrtve? Katarina Mitić koja je pretrpela nasilje u porodici, podelila je svoju priču o tome kako se izvukla i uspela da preživi. Nakon što nije blagovremeno dobila pomoć od institucija koje se bave takvim slučajevima, Katarina je dobila smernice izvršne direktorke NVO Ženska prava o tome koje korake treba preduzeti i kome se obratiti kao žrtvi nasilja u porodici. “Čak i sada kada moj suprug služi trogodišnju kaznu zatvora, ne osećam se sigurno šta će mi se dogoditi nakon što odsluži kaznu. Jedina adekvatna podrška koju sam do sada dobila bila je nevladina organizacija Ženska prava i psiholozi su mi pružili emotivnu podršku.”

Učesnice panela su se složile da Katarinina priča treba da posluži kao primer kroz šta prolaze žrtve rodno zasnovanog i porodičnog nasilja, kako treba rešavati ove slučajeve i kako se svaki slučaj razlikuje i treba tretirati kao takav.  

“Razgovori o osnaživanju žena” su deo EULEX-ovih aktivnosti na obeležavanju 20. godišnjice Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1325 i kampanje 16 dana aktivizma protiv rodno zasnovanog nasilja.